Путујуће позориште
1.
Умирања у нашем граду. Јауци
сирена и колоне у покрету. Ноћ
се растаче.
Наша тијела у грчу. Змије трају
и срастају у загрљају. Одасвуд
свјетлост плеше.
Последњи чин је чин кажњавања.
Легија умова сецира. Не реагује
на емоције.
2.
Сцена линчовања је нема сумње
историјски призор. Глава је пала
већ првим замахом.
На сцени све позната лица. Иза
кулиса су актери размијенили
осмијехе. Живјели!
Одиграно је јавно. И за публику.
И за власника. Ништа није труло
у нашој отаџбини.
3.
Сву ноћ сам у бунилу дисао
ритмом долазећег вјетра са
запада.
Да ли је на тај начин тражен
узрок тегоба као некад код
Пол Валерија?
Из сивих фасада и поспаних
лица пролазника, нисам
добио одговор.
Мирослав Б. Душанић
http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.de/
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen